Društveno biće tehnike

Čovek je prešao dug put da bi postao ovo što je sada. Pogledajte samo neka od kreativnih imena koje su naučnici dali našim precima: homo erectus, homo faber, homo habilis. To znači da hodamo uspravno, pravimo stvari, štaviše, to činimo vešto. Trebalo bi da budemo uspravni, sposobni da rešavamo probleme, a ne da ih stvaramo. Ali smo mi, ljudi, pogrešno skrenuli mnogo puta. Ovaj tekst nije pretenciozan ni na koji način. Samo pokušavamo da postavimo prava pitanja, svesni fluidnosti svega što se napiše. Kako uspevamo da opstanemo u modernoj džungli kao društvena bića, u sredini koja se neprekidno menja? Takođe: ne čini li vam se da pravimo džinovske korake u tehnologiji i prirodnim naukama, ali ne napredujemo u humanističkim?

Prilagođavanje

Organizmi su se strukturalno i bihejvioralno prilagodili da bi preživeli u određenim uslovima.

Polarni medvedi su se strukturalno prilagodili na hladnoću. Njihovo krzno zadržava vazduh i toplotu.

Na kaktusu iglice i poseban sloj na stablu su takođe proizvod adaptacije na pustinjsku klimu. Ribe dvodihalice preživljavaju sušu tako što se ukopavaju u blato na dnu jezera, boraveći tako skupljene u malim „sobama” koje su napravile. Spisak ovih zanimljivih vrsta koje su svoje sposobnosti prilagodile kako bi preživele, ogroman je. One su evoluirale. Evolucija znači selekcija, tako da sad gledamo najpametnije, najizdržljivije životinje koje preživljavaju zahvaljujući veštinama koje su razvile. Ipak, ne treba da zanemarimo uticaj sreće, greške, iracionalnog prsta sudbine, verovatnoće, konačno – boga.

Ne bismo bili ovde da nismo ovladali novim veštinama, ali da li smo usmerili svoju evolutivnu strelu tako da postanemo slobodni, plemeniti i hrabri?

Društvo i adaptacija

Hajde da pogledamo u naše sopstveno okruženje. Ono je prepuno izazova, stalno se menja, i pred nas stalno postavlja nove izazove. Okruženi smo tehnologijom, progresom, napravama, gedžetima, na Zemlji koja se okreće brzo (zapravo se okreće neverovatnih 110.000 kilometara na sat) i menja brže nego što su umereni naučnici pretpostavljali. Hajde da razmislimo o veštinama koje smo morali da razvijemo da bismo opstali. Velika većina ljudi više ne lovi. Hranimo se iz kesica, na kojima piše „Gozba od škampa”, ili „Ovsena kaša”. Pijemo elektrolite.

Zamislite evolutivnu vremensku liniju i pokušajte da vidite gde smo sada. Napokon, mi smo u udobnoj, sveznajućoj poziciji, okruženi svime što smo stvorili, vezani za naše naprave, konformisti ne samo u jednom smislu. Ali kad izgubimo posao, ne možemo da se zakopamo u blato i čekamo da padne kiša. Mi smo razvili drugačiji spektar veština i naše prirodno stanje definisano je odnosima prema okolini, prema drugim ljudima. Nekako, nekada, čovek je postao društveno biće. Mnoge teorije nam govore da čovek ovakav kakav je ne bi postojao bez odnosa unutar grupe. Možete da verujete, na primer, kao Džon Lok da je društvo u „predugovornom stadijumu” bilo prirodno stanje u kojem su vladali mir i harmonija, i gde je svako rođen slobodan. Ili možete verovati, kao Hobs na primer, da je pre nastanka društva bilo stanje prirode u kojem su otimanje i ubistvo bili pravilo, a ljudski život je bio „jadan, usamljenički, pogan, surov i kratak”. U svakom slučaju, u stvaranju društva, prešli smo put koji nas je definisao.

Razvoj

Čovek je nastao od majmunolikih predaka koji su razvili sposobnost da hodaju na dve noge pre oko 4 miliona godina. Ostale važne ljudske osobine, kao što su veliki i kompleksni mozak, sposobnost da se napravi i koristi alat, jezički razvoj, desili su se kasnije. Mnoge napredne veštine kao što su stvaranje umetnina, kompleksnih simboličkih znakova, shvatanje i opisivanje kulturnih različitosti, pojavilo se u poslednjih 100 000 godina.

Tokom sveg tog vremena morali smo da učimo nove stvari da bismo preživeli i obezbedili potomstvo. Ali iz perspektive modernog čoveka, šta to svakodnevno radimo da bismo na najbolji njačin iskoristili sve što smo stekli? Ironično, želeli bismo da razmislite o humanističkim vrednostima, znajući da je era humanizma završena. Ovo piše homo technicus, sa svih deset prstiju na tastaturi.

Instikti

I pored toga što živimo u eri gde smo u simbiozi sa tehnologijom i mašinama, i dalje koristimo skup prirodno razvijenih matrica ponašanja. To su zapravo oruđa za preživljavanje u svakodnevnom životu, one su u našim temeljima i pomažu nam da živimo među drugim ljudima. Inteligencija je naš resurs koji nam niko ne može oduzeti. Anri Bergson ju je definisao u Kreativnoj evoluciji kao „sposobnost da se naprave predmeti, posebno oruđa kojim se mogu napraviti nova oruđa, u neograničenom variranju njihovog stvaranja”. Emocionalna inteligencija takođe za nas radi neprekidno – to je sposobnost da čitamo emocije kod drugih i odgovorimo na njih.

U jednoj od malih scena savremenog života, u kancelariji u kojoj se odvija sastanak, možemo da vidimo jedan od najstarijih načina za preživljavanje na delu – mimikriju. Takođe možemo videti laž. Da li da ističemo samo najbolje stvari o sebi da bismo zadobili poverenje ostalih, simpatije kolega, da bismo našli partnera? Laganje i pretvaranje deluju samo ukoliko možete da pretpostavite šta se od vas očekuje.

Mi promatramo, procenjujemo i donosimo zaključke zasnovane na bezbroj malih signala koje primamo i interpetiramo. Takođe smo na evolutivnom putu naučili kako da ne pokazujemo slabosti, ko nam može biti oslonac, ko bi nam bio najbolji partner, ko je najslabija karika… Najbolje od svega je što smo razvili te osobine neprimetno. Mi postupamo na osnovu svojih instikata. Oni nisu neki magloviti izgovori koje koristimo onda kada nemamo racionalna objašnjenja. Instinkti su zapravo veštine kojima smo morali da ovladamo tokom evolucije. Shema ponašanja utkana u samo naše biće. Istiktivno donosimo stotine odluka dnevno. Negde na toj vremenskoj ravni koju smo zamislili, naši preci su bili hrabri, pametni i dovoljno izdržljivi, ali su se i povezivali sa ljudima oko sebe.

I tako, evo nas ovde dok postajemo bića prikopčana na sprave, osvajači kosmosa, kako postavljamo ista filozofska pitanja kao i pre nekoliko hiljada godina. Nova rešenja i nove relacije stvaramo zahvaljujući utisnutoj shemi, bluprintu koji smo dugo i mukotrpno sticali. Kako ćemo koristiti naše evolucijske tekovine – ostaje na nama. Naši vešti i prilagodljivi preci su nas usmerili ka boljoj verziji stvarnosti, kroz bezbroj svrhovitih ponavljanja.

Možda ti se takođe svidi

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *